Pojam ,,sanitarni’’ je nastao od latinske reči sanitaris/sanitas što znači zdravlje. To nam dalje omogućava da stvorimo jasniju sliku o karakteristikama sanitarnih, a samim tim, i nesanitarnih depononija.

Sanitarna deponija je prostor koji je pod stručnim nadzorom isplaniram i izgrađen za odlaganje otpada u cilju sa minimalnim posledicama po životnu sredinu. Kako se navodi u  Zakonu o opravljanju otpadom, lokaciju za ovakva postrojenja određuje jedna ili više jedinica lokalne samouprave, a ona se bira u zavisnosti od karakteristika otpada koji će se na njoj skladištiti. Što se tiče opasnog otpada, odluku samostalno donosi Vlada Republike Srbije.

Sa druge strane, nesanitarna deponija je prostor gde se otpad baca bez zaštitnih mera po životnu sredinu, a materije koje su na njoj razlažu direktno utiču na celokupno okolno zagađenje. Pod tim se zaista misli na krucijalne prirodne resurse jedne zemlje – vodu, vazduh i zemljište.

Za razliku od sanitarnih deponija, na ovakvim lokacijama je kontrolisanje tokova opasnog i neopasnog otpada skoro nemoguća. Upravo u tome je i jedan od gorućih problema. Po propisanom Zakonu, jedinice lokalne samouprave su dužne da organizuju i izvrše sanaciju ovakvih ,,divljih’’ deponija, i o tome obaveste nadležno Ministarstvo.

Nakon pojašnjivanja razlike između ova dva pojma, u nastavku ćemo se baviti problematikom nestručnog i neadekvatnog upravljanja otpadom, ali i pružiti smernice za moguća poboljšanja koja u svoje poslovanje vrlo lako možete uvesti.

Sanitarne deponije u Srbiji

Regionalne sanitarne deponije nalaze se u Lapovu, Užicu, Jagodini, Kikindi, Leskovcu, Pirotu, Sremskoj Mitrovici i Pančevu, dok su dve lokalne smeštene u Vranju i Gornjem Milanovcu. Ovi zvanični podaci iz Agencije za zaštitu životne sredine nam svedoče da je u periodu između 2010-2017. godine izgrađeno 10 kotrolisanih deponija.

U skladu sa propisima EU, glavna uloga sanitarne deponije jeste da štiti zemlju od prodiranja štetnih i opasnih materija u nju. Time se dalje onemogućava ciklus zagađenja podzemnih i površinskih voda, flore i faune koja se u oblasti razvila, kao i samog čoveka. Štetni gasovi se sakupljaju u gasnim bunarima, tu je i sistem za kompostiranje, kao i postrojenje za preradu otpadnih voda. Jedino ovako organizovanim sistemom možemo doći do zdravije budućnosti i željenog cilja.

Sasvim je prirodno da su troškovi odlaganja na sanitarne deponije veći od onih koji sleduju za nesanitarne, ali poslodavci treba da imaju na umu da na taj način doprinose očuvanju životne sredine, pa i životnom kvalitetu i zdravlju svih nas.

Opasnosti nesanitarnih deponija

Osim neminovnog zagađenja okoline koje sledi, na ovakvim deponijama često dolazi do požara i eksplozija zbog deponijskog gasa. Gorepomenuto zagađenje podzemnih voda se ogleda u prisustvu teških metala, kao i visokog sadržaja organskih materija koje su izuzetno opasne po čoveka. Osim otpada iz domaćinstava, često se na nesanitarne deponije odlaže i opasan otpad iz industrije.

Sve ovo priziva veliki broj glodara koji prenose ozbiljna oboljenja, ali i predatorskih vrsta kao što su lisica, vuk ili zmije. Ono što je svakako još više poražavajuće je što se tu primećuje i velika količina materijala koji je apsolutno pogodan za reciklažu – karton, papir, plastika i slično. 

Nova Strategija i inovativni koncepti

Iako je u staroj Strategiji bila predviđena izgradnja 27 sanitarnih deponija, ta brojka nije dostignuta. Zato se u novom planu koji je na snazi od 2019. godine broj sanitarnih deponija smanjuje u cilju dostizanja integrisanog upravljanja otpadom. Uz to, najavljeno je da će čak 14 opština dobiti sredstva za rešavanje nesanitarnih deponija. Upravo u cilju suzbijanja ovih negativnih aspekata, na snagu je stupila unapređena verzija državne strategije za upravljanje otpadom. 

Strategija upravljanja otpadom za period od 2019-2024. godine Republike Srbije trebalo bi da nam donese važnu i efikasnu tranziciju. Radi se o prelasku sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom. Cilj takve zamisli je upravo rasterećivanje sanitarnih deponija na koje se odlaže otpad pre separacije i tretmana, jer se gomilanjem otpadnog materijala te aktivnosti prilično otežavaju.

Radi se na uvođenju smernica za odvojeno prikupljanje, separaciju, reciklažu i tretiranje nereciklabilnog otpada. To znači da bi se promenio teritorijalni raspored regionalnih sanaitarnih deponija u cilju stvaranja jedinstvenih regionalnih centara za prikupljanje i tretmane otpada. Na tim lokacijama bi se recikliralo sve što to svojstvo i ima, a planirano je da se reciklaža dovede do sjajnih 60%.  

Da bi se ova ekološka vizija ostvarila, pre svega je potrebno da svako preduzeće stvori uslove za postojanje stabilnog sistema upravljanja otpadom.

Dobar sistem upravljanja otpadom kao prvi korak ka boljoj budućnosti

Ako se osvrnemo na postojeće modele ekološki-osvešćenih preduzeća i privrednika iz EU, možemo jasno uočiti pozitivan uticaj ,,zelenog’’ poslovanja i na njihov ekonomski status. Procesu reciklaže koji treba u budućnosti primenjivati prethodi uspešna selekcija otpada. Na taj način se dobija proizvod dobrog kvaliteta koji se u iste svrhe koristi u daljoj proizvodnji. Na primer, plastična boca je i nakon reciklaže plastična boca. Tako je jednostavno, a ušteda na novim sirovinama, materijalima, pa i samoj energiji u procesu proizvodnje je više nego primetna.

Kompleksan proces koji se sastoji iz svakodnevnih vođenja evidencija o kretanju, transportu i daljoj obradi otpada zato treba poveriti sertifikovanim stručnjacima. Zakonski legitimne izveštaje koje redovno dobijate od lica odgovornog za upravljanje otpadom dajate na dalje preglede nadležnim institucijama u cilju dolaženja do poboljšanja celokupnog sistema otpada.

Odgovornosti i obaveze proizvođača – od izbora materijala do odlaganja proizvoda

Koncept produžene odgovornosti proizvođača (POP) je princip koji podrazumeva odgovonost proizvođača za čitav životni ciklus proizvoda. Poslednja stavka kojom se i mi ovde bavimo je upravo odlaganje tog proizvoda, odnosno materijala koji ostaje nakog proizvodnje, na otpad.

Ovaj princip se naviše vezuje na zbrinjavanje posebnih tokova otpada (ambalažni, električni, gume, baterije, ulja, medicinski otpad…), jer je upravo njegovo skladištenje na nesanitarnim deponijama glavni preduslov za zagađenje životne sredine. Zato je neophodno da se svi uključe u unapređivanje procesa – od samog proizvođača, preko lica odgovornih za odlaganje otpada, do svih nadležnih institucija.

Prva zakonska obaveza preduzeća koje proizvode opasan i neopasan otpad je svakako sačinjavanje kvalitetnog plana upravljanja otpadom. Tim Zaštite ,,Beograd’’ je odlično upoznat sa svim stavkama koje ovakav dokument treba da poseduje, a stojimo Vam na raspolaganju i za unapređivanje starih planova, nezavisno od toga da li zahtevaju manje ili veće modifikacije.

Od samog početka pa do danas, Zaštita ,,Beograd’’ aktivno radi na očuvanju životne sredine kroz pružanje stručnih konsultacija, i još bitnije, svih usluga u toj oblasti. Zato ne oklevajte da nas kontaktirate još danas i učinite važan korak za svoje preduzeće, ali i okolinu svih nas.